Језик Светог Писма

На ком језику је писано Свето Писмо?

Све књиге Новога Завета написане су на грчком језику, али на ком језику је проповедао Христос и апостоли? Језик који се говорио у Палестини после повратка Јудејаца из вавилонског ропства, био је арамејски... На који начин су ова два језика кооегзистирала у процесу настанка Новог завета? Да ли су све књиге Новог завета писане на грчком језику истог лингвистичког квалитета и које се и чиме издвајају? 

Све књиге Новога Завета написане су на грчком језику, језику који је био распрострањен у целом Римском царству. Само „Логиа“, односно првобитно језгро Јеванђеља по Матеју, како ћемо видети у поглављу које се на то односи, првобитно је било написано на арамејском, али и то је потом преведено на грчки и тако припојено Јеванђељу по Матеју.

Али на ком језику је проповедао Христос и апостоли? Језик који се говорио у Палестини после повратка Јудејаца из вавилонског ропства, био је арамејски, семитско наречје сродан јеврејском, иако је јеврејски остао обредни језик у Храму и на њему се читало у синагоги. А будући да народ више није разумео јеверејски, остала је очигледна потреба да се Стари Завет преведе на арамејски. Тако су настали Таргуми, односно надахнути преводи (парафразе) Старога Завета на арамејски. Тим језиком говорио је и Христос. Стручни истраживачи данас су указали на арамејску основу појединих Његових логија у јеванђељима. Иначе, за Јудејце из дијаспоре било је неопходно превести Стари Завет на грчки, што је и учињено, или боље речено почело је да се чини у Александрији у 3. веку пр. Хр. У складу са оним што нам говори Аристеова посланица, један јудејски апокрифни текст из 1. века пр. Хр., Петокњижје (5 Мојсијевих књига) је било преведено за време Птоломеја II Филаделфа (285-246. пр Хр.)

Међутим, будући да се у целом царству говорило грчки и што су тај језик говорили и у Палестини, упоредо са арамејским, а нарочито хеленизовани Јудејци, могуће је да су поједина Исусова учења, или разговори (као на пр. разговор са Пилатом, или са Сирофеничанком) били вођени на грчком. То што је натпис на крсту био написан на јеврејском, латинском и грчком представља одраз језичке реалности у тој области. Чињеница је, међутим, да су апостоли проповедали и писали на грчком. По изласку из Палестине, хришћански проповедници су почели по грчкоримском свету да шире ново избавитељско учење и било је природно да се служе грчким језиком. Једнако је тако било природно да и прве хришћанске текстове пишу на грчком, како би били разумљиви свим грађанима грчкоримског света.

Поставља се, међутим, питање: какав је тачно био грчки језик који сусрећемо у текстовима Новога Завета и које су његове основне црте? То, разуме се, није био класични атички грчки језик. Будући да су се у језику Новог Завета задржале многе неуобичајене и у класичном грчком непознате речи и изрази, раније су, то јест крајем 19.века, веровали да је реч о посебном, „свештеном“ језику, који су називали „библијски грчки“, или „језик Светога Духа“. Међутим, када је А. Deissmann (крајем 19. и почетком 20.века), а после њега и други истраживачи, изучио језик са папируса, који су у међувремену откривени, папируса који су садржавали текстове из свакодневног живота (лична писма, уговори итд.) и који су потицали из хеленистичког периода, утврђено је да је језик Новог Завета хеленистички „кини“ дијалекат, то јест језик хеленистичких времена који представља природни развој калсичног грчког језика, а чији је, опет, наставак новогрчки језик. Хеленистички „кини“ с краја на крај тадашње „икумене“ раширио је Александар Велики и његови наследници. На тај језик већ је био преведен и Стари Завет, како смо већ напоменули…

Све новозаветне књиге нису се, разуме се, налазиле на истом језичком нивоу. По стилу и речнику најлепши језик показују: Посланица Јеврејима, саборне посланице 1. Петрова и Јаковљева, као и дела јеванђелисте Луке, а најближи народном и најједноставнији у изразу је језик Јеванђеља по Марку и Откривење. Један страни испитивач језика израз јеванђелисте Марка карактерише као „усмени стил“, односно израз који се не среће у писаном  тексту, него у усменој речи. Језичка ситуација веома је тешка  у текстовима апостола Павла, зато што у њима постоје узлети непревазиђеног уметничког израза, делова својствених  песништву и оних који су својствени литургијском тексту. С друге стране има елиптичних реченица, нејасних фигура итд. Апостол Павле не поштује ни правила синтаксе ни законе језика: дивља бујица његових мисли руши уставе које обично постављају правила граматике и синтаксе. Апостол Павле често започиње реченицу не водећи рачуна о њеном даљем току, јер мисли које се спонтано рађају из почетне реченице, воде у нову реченицу. Особености његове синтаксе, које се обично карактеришу као недоследност и слично, не могу да обухвате апостолов стил, јер он раскида утрвђене форме како би прокрчио пут својим осећањима, којима је препуњено његово срце, и својим теолошким погледима.

Дела јеванђелисте Јована – изузев Отркивења, о коме је, још у 3. веку, Дионисије Александријски, приметио да се, што се језика тиче, разликује од осталих Јованових текстова – написана су једноставним језиком, без префињеног и узвишеног речника, али су у теолошком смислу дубока: мисао овога јеванђелисте, која је изложена једноставним изразима, поново се циклично враћа на исту тему са циљем да је разјасни додајући нове податке.

Увод у Нови завет, проф. др Јоанис Каравидопулос